.igrač na žici.

umreću noćas, reče violinista.
ja nisam siguran, rekao je pevač.
svejedno, rekla je balerina,
za celu grupu sudbina je ista.

stavili su šlemove, odlučno i ćutke,
visoko iznad njih bio sam sličan ptici,
sigurnog koraka, živa meta,
vezanih očiju. igrač na žici.

zašto beži?, začudio se nišandžija,
poboljšanje je neznatno i prolazno.
svejedno, rekla je balerina,
moramo ga ubiti da ne padne na nas.

volim ovakve igre, rekla je kraljica,
jer ima nešto iskonsko u njima.
mogu oni to i bolje, reče kralj,
samo naredite, kraljice moja.

šta ako ne padne?, upitao je neko.
pitajmo igrače, rekla je princeza.
igra se od početka, reče kralj,
mora da se vidi ko je pobednik!

stavili su šlemove, odlučno i ćutke,
visoko iznad njih bio sam sličan ptici,
sigurnog koraka, živa meta,
vezanih očiju. igrač na žici.

violinista, pevač, balerina, nišandžija, kraljica, kralj, princeza.
igrač na žici.

fiksacija na oralnom stadijumu

ne mogu biti sama. teško mi nešto, sve me pritiska, sve mi nešto šućmurasto, loše...nja.. a ne znam ni sama zašto.. evo, 10 do 3 je, ja PREumorna, al nee... nema spavanja kad samoća kičmu lomi. a realno, nema razloga za takvo ponašanja... što me vraća na naslov> živeo Frojd i mogućnost racionalizacije i intelektualizacije...

fiksacija na oralnom stadijumu, koja se manifestuje preteranom ljubavlju prema hrani, konstantnim strahom od gladi, potrebom za isticanjem i zavisnošću od drugih, a sve usled traume koja se desila u ranom detinjstvu, oko 2. godine života, kada dete odučavamo od dojenja. tada se javlja kriza zvana, kako bi je Erikson opisao, poverenje naspram nepoverenja. i šta se onda dešava?
ukoliko osoba ne prevaziđe krizu na adekvatan način, počinje da mrzi majku što joj je uskratila jedinu bitnu stvar u tom malenom periodu i jača osećanje nepoverenja, koje se provlači kroz ceo život.
ovakve osobe nisu sposobne da se apsolutno predaju drugima, ne veruju im u potpunosti, a i ako veruju, i najmanji trzaj vodi katastrofalnom urušavanju ličnosti.

bog te jebo...a? eto šta Srbin izmisli..
al, ko će ga znati da li je Frojd upravu. ja volim da mislim da jeste, jer ipak je tvorac toliko savršene teorije, da ona više nije nauka. možda je to minus nekom, al taj neko je seksualno isfrustriran... hahaha. suck my jew balls :)

što me asocira na nešto slično.. tokom studija zapažam da se psihologija svodi na to da praktično niko nije normalan.. svi imamo neke svoje bubice, koje nas ili samo blago peckaju pre spavanja ili pokušavamo, oštrim nožem, naravno, da isečemo kožu i povadimo bube koje gmižu ispod...
šizofrenija... da poludiš :)

i sad... kako je prokleto moguće da niko nije normalan? nije li to statistički paradoks? na osnovu čega zasnivamo prosek? šta sereš ti, koji k***?
i šta se, realno, desilo ovom svetu i ljudima u nj kad je to tako? da li su i pre 100 i više godina ljudi bili kao danas, izmučeni i potrošeni, na rubu pucanja, kompulzivni i slabi, sa tendencijama ka ludilu. moguće. al nekako, to tada toliko nije dolazilo do izražaja... il su meni glavu napunili takvim idejama... ipak, fakultet prodaje znanje koje treba, jednog dana, da mi kupi leba. možda niko nije normalan, al tek kad saznamo šta sve može da nam bude... a biće, nego šta će. i te kako će.

i eto, ja pišem. kreativni outlet. bravo ja, 5 bambija za sublimaciju, da se tako izrazim.

što bi rek'o moj mentor,
aj živjela.

zašto?

šta raditi kad vam se piše, osećate inspiraciju, a reči ne naviru? šta raditi kad osećate zarobljenu kreativnost u svakoj pori, a neće da izađe?

o čemu pisati, a pisati moraš?

ovih dana mi je sudbina pred nosom. ne vidim je, ali osećam zadah; zadah moćne sile koja je veća, važnija i tu. nije loše raspoložena. a i zašto bi bila?
verujete li vi u sudbinu? da li to znači da ne verujete u boga? a ako verujem u slučajnost, jel onda ne verujem ni u boga ni u sudbinu? a zašto uopšte moram da se odlučim?
ja samo znam da je nešto tu; upire prstom, smeje se (dobronamerno), gleda me. razmišlja i to "nešto" o meni, nije ni sa mnom sve tako čisto.
a da li verujete da, ako vam se nešto VELIKO loše desilo u prošlosti, sledi nešto dobro? znate, onako, crno, belo, crno, belo... i tako u krug. da li to tako funkcioniše i u drugom smeru?
zašto filozofi nikad nisu otkrili poentu? možda zato sto bi svi mi bili jako nesrećni da je znamo. ili bi svi bili savršeni. ili poente nema.
jesmo li i mi nekom insekti?
jeste li ikad pokušali da proučite sebe? kažu ljudi da boli. ja im ne verujem. kako može da te boli ono što si ti? onda sam sebe boliš, a to nema smisla. ako zaista boli, onda sebe ne znaš, sebi si stranac. i kukavica. ali, nije lako shvatiti sebe. to im verujem.

ukoliko nemaš snagu volje i određene uslove, kako uopšte upoznati sebe, kad je toliko draži koji ti izjedaju čula? zašto se ljudi uklapaju u kalupe? niko više neće da bude poseban. znam da je tako lakše, ali ovako je slađe. zar vi ljudi ne volite slatko?

jeste li srećni? istinski, zaozbiljno, zapravo, potpuno, iskreno srećni? jel to postao luksuz? ja sam srećna. zaista, jesam. moja inspiracija mi je jednom rekla da treba da budeš srećan što si se uopšte jutros probudio i što ćeš večeras da legneš... ništa se ne podrazumeva. sve što vidiš oko sebe nije moralo biti tvoje. svi oko tebe nisu morali biti tvoji. ti nisi morao ispasti takav. sve se jednostavno desilo, i to zahteva da mi budemo zadovoljni. moglo je biti mnoooogo gore. nezahvalni su nesrećni. nesrećni uvek najebu.

nije mi jasno kako neko može da ima nesto protiv homoseksualaca. ja im se divim. prihvatiti sebe, onakvog kakav jesi, bez društvenog odobravanja i pardona- to je fantastično! toliko je nepronađenih, nesrećnih, psihički ubogaljenih i, time, odvratnih osoba. takvi kompleksaši započinju katastrofe. a to nam uopšte nije potrebno.

ljubav je divna. doručak u krevetu. poljubac. zagrljaj kad god ti zatreba. osmeh. LJUBAV. saznanje da je nekom stalo do tebe. saznanje da bi neko bio nesrećan da umreš. saznanje da ima neko ko ti želi apsolutno dobro. LJUBAV.

samostalan život je težak. preseliti se, u drugi grad, bez mame i tate je teško. stvarati porodicu, a bez porodice je teško. odseliti se od roditelja je teško. život je težak. ali, ja ga volim.

zašto ljudi pobenave kad je dan sumoran? jel to ima veze sa pritiskom? ili nedostatkom sunčeve svetlosti? meni baš prija kad je dan tmuran, i onda sam ja jedina dobro raspoložena, a svi ostali samo seru.