zašto?

šta raditi kad vam se piše, osećate inspiraciju, a reči ne naviru? šta raditi kad osećate zarobljenu kreativnost u svakoj pori, a neće da izađe?

o čemu pisati, a pisati moraš?

ovih dana mi je sudbina pred nosom. ne vidim je, ali osećam zadah; zadah moćne sile koja je veća, važnija i tu. nije loše raspoložena. a i zašto bi bila?
verujete li vi u sudbinu? da li to znači da ne verujete u boga? a ako verujem u slučajnost, jel onda ne verujem ni u boga ni u sudbinu? a zašto uopšte moram da se odlučim?
ja samo znam da je nešto tu; upire prstom, smeje se (dobronamerno), gleda me. razmišlja i to "nešto" o meni, nije ni sa mnom sve tako čisto.
a da li verujete da, ako vam se nešto VELIKO loše desilo u prošlosti, sledi nešto dobro? znate, onako, crno, belo, crno, belo... i tako u krug. da li to tako funkcioniše i u drugom smeru?
zašto filozofi nikad nisu otkrili poentu? možda zato sto bi svi mi bili jako nesrećni da je znamo. ili bi svi bili savršeni. ili poente nema.
jesmo li i mi nekom insekti?
jeste li ikad pokušali da proučite sebe? kažu ljudi da boli. ja im ne verujem. kako može da te boli ono što si ti? onda sam sebe boliš, a to nema smisla. ako zaista boli, onda sebe ne znaš, sebi si stranac. i kukavica. ali, nije lako shvatiti sebe. to im verujem.

ukoliko nemaš snagu volje i određene uslove, kako uopšte upoznati sebe, kad je toliko draži koji ti izjedaju čula? zašto se ljudi uklapaju u kalupe? niko više neće da bude poseban. znam da je tako lakše, ali ovako je slađe. zar vi ljudi ne volite slatko?

jeste li srećni? istinski, zaozbiljno, zapravo, potpuno, iskreno srećni? jel to postao luksuz? ja sam srećna. zaista, jesam. moja inspiracija mi je jednom rekla da treba da budeš srećan što si se uopšte jutros probudio i što ćeš večeras da legneš... ništa se ne podrazumeva. sve što vidiš oko sebe nije moralo biti tvoje. svi oko tebe nisu morali biti tvoji. ti nisi morao ispasti takav. sve se jednostavno desilo, i to zahteva da mi budemo zadovoljni. moglo je biti mnoooogo gore. nezahvalni su nesrećni. nesrećni uvek najebu.

nije mi jasno kako neko može da ima nesto protiv homoseksualaca. ja im se divim. prihvatiti sebe, onakvog kakav jesi, bez društvenog odobravanja i pardona- to je fantastično! toliko je nepronađenih, nesrećnih, psihički ubogaljenih i, time, odvratnih osoba. takvi kompleksaši započinju katastrofe. a to nam uopšte nije potrebno.

ljubav je divna. doručak u krevetu. poljubac. zagrljaj kad god ti zatreba. osmeh. LJUBAV. saznanje da je nekom stalo do tebe. saznanje da bi neko bio nesrećan da umreš. saznanje da ima neko ko ti želi apsolutno dobro. LJUBAV.

samostalan život je težak. preseliti se, u drugi grad, bez mame i tate je teško. stvarati porodicu, a bez porodice je teško. odseliti se od roditelja je teško. život je težak. ali, ja ga volim.

zašto ljudi pobenave kad je dan sumoran? jel to ima veze sa pritiskom? ili nedostatkom sunčeve svetlosti? meni baš prija kad je dan tmuran, i onda sam ja jedina dobro raspoložena, a svi ostali samo seru.