fiksacija na oralnom stadijumu

ne mogu biti sama. teško mi nešto, sve me pritiska, sve mi nešto šućmurasto, loše...nja.. a ne znam ni sama zašto.. evo, 10 do 3 je, ja PREumorna, al nee... nema spavanja kad samoća kičmu lomi. a realno, nema razloga za takvo ponašanja... što me vraća na naslov> živeo Frojd i mogućnost racionalizacije i intelektualizacije...

fiksacija na oralnom stadijumu, koja se manifestuje preteranom ljubavlju prema hrani, konstantnim strahom od gladi, potrebom za isticanjem i zavisnošću od drugih, a sve usled traume koja se desila u ranom detinjstvu, oko 2. godine života, kada dete odučavamo od dojenja. tada se javlja kriza zvana, kako bi je Erikson opisao, poverenje naspram nepoverenja. i šta se onda dešava?
ukoliko osoba ne prevaziđe krizu na adekvatan način, počinje da mrzi majku što joj je uskratila jedinu bitnu stvar u tom malenom periodu i jača osećanje nepoverenja, koje se provlači kroz ceo život.
ovakve osobe nisu sposobne da se apsolutno predaju drugima, ne veruju im u potpunosti, a i ako veruju, i najmanji trzaj vodi katastrofalnom urušavanju ličnosti.

bog te jebo...a? eto šta Srbin izmisli..
al, ko će ga znati da li je Frojd upravu. ja volim da mislim da jeste, jer ipak je tvorac toliko savršene teorije, da ona više nije nauka. možda je to minus nekom, al taj neko je seksualno isfrustriran... hahaha. suck my jew balls :)

što me asocira na nešto slično.. tokom studija zapažam da se psihologija svodi na to da praktično niko nije normalan.. svi imamo neke svoje bubice, koje nas ili samo blago peckaju pre spavanja ili pokušavamo, oštrim nožem, naravno, da isečemo kožu i povadimo bube koje gmižu ispod...
šizofrenija... da poludiš :)

i sad... kako je prokleto moguće da niko nije normalan? nije li to statistički paradoks? na osnovu čega zasnivamo prosek? šta sereš ti, koji k***?
i šta se, realno, desilo ovom svetu i ljudima u nj kad je to tako? da li su i pre 100 i više godina ljudi bili kao danas, izmučeni i potrošeni, na rubu pucanja, kompulzivni i slabi, sa tendencijama ka ludilu. moguće. al nekako, to tada toliko nije dolazilo do izražaja... il su meni glavu napunili takvim idejama... ipak, fakultet prodaje znanje koje treba, jednog dana, da mi kupi leba. možda niko nije normalan, al tek kad saznamo šta sve može da nam bude... a biće, nego šta će. i te kako će.

i eto, ja pišem. kreativni outlet. bravo ja, 5 bambija za sublimaciju, da se tako izrazim.

što bi rek'o moj mentor,
aj živjela.